,,I sada preko sedam mora i sedam gora, sve što dolazi je potpuno drugačije…”
Početak dvehiljaditih godina. Na krilima petooktobarskih promena i uredništvo RTS-a se ponaša kao da se nešto bitno dešava u kulturološkom smislu. Imam nekih jedanaest godina i već se uveliko sluša muzika i vrlja gitara po rukama i kuju planovi za bendove. Na pomenutom RTS-u, redovno idu rokenrol spotovi, meni već poznatih bendova: Sunshine, Van Gogh, Ekatarina Velika, Block Out, rok muzika iz osamdesetih, devedesetih, ali se pojavljuju i nova, aktuelna izdanja, u rokenrol ruhu.
,,I sada, preko sedam mora i sedam gora, sve što dolazi je potpuno drugačije- Kristali”, izgovara devojka preko TV ekrana, a onda kreće čarolija. Pesma “Menjam se” od Kristala. Kao da, to je to, to je rokenrol muzika, ali je nešto drugačije od onoga što sam imao priliku da čujem do tada, jer još uvek nisam čuo njegovo visočanstvo brit-pop. Tako da, prvi susret sa brit-popom mi nije bio ni Pulp, niti Oasis, nego ekipa iz Beograda na čelu sa Dejanom Gvozdenom.
Posle prvog refrena, drugi sam već pevao, a onda uzeo i gitaru kako bih probao, je l’, da “uhvatim” akorde pesme. Pomenuta stvar je brzo postala, u pravom smislu te reči hit sa albuma ako uzmem reper za to da su je znala deca iz osnovne škole, a postoji ona da decu ne možeš prevariti.
A meni se uho od malena lepilo za nešto blaži i komercijalniji zvuk pa mi ne bude teško da dođem do čitavog albuma Sve što dolazi. Na tom albumu će trag ostaviti i “Sasvim sama”, “Sve što dolazi”, “Ustani kreni” i “Mona”.
S obzirom na to da neretko overim i muzičke pab kvizove, kad god se dogodi oblast “Rok muzika devedesetih”, neretko je tu upravo pesma “Menjam se” ili “Sasvim sama”, što takođe govori o ostavljenom tragu u našoj rokenrol muzici, uprkos tome što tendencije Gvozdena i Kristala uopšte nisu bile smišljeno komercijalne. Jednostavno, izlazile su takve pesme i one, same po sebi, optimistične kakve jesu bile su saundtrek početka dvehiljaditih dok su mladi ljudi na talasu optimizma i pojedine pesme Kristala upisali kao himne slobode i optimizma.
,,Sad se svega sećam…”
No, to je moj prvi susret sa Kristalima. Dalje me je put zbog novinarstva i muzike neminovno vodio do toga da se u jednom momentu upoznamo. Gvozden i ja se sprdamo na račun toga što nam je rođendan na isti datum i njegovo: ,,Pa ova priča ti je fenomenalna, jebote”. Pričali smo Arturu Klarku, Reju Bredberiju i Ursuli Le Guin i ko je zapravo najbolji SF pisac. Takođe, bili smo i u isto vreme posmatrači jednog incidenta, a tada smo se i poslednji put čuli. Tu se krug zatvara kada smo u pitanju Kristali, Gvozden i moja malnekost. O njemu će mnogo više imati da kažu drugari iz Beograda, koji su njegovih godina, koji su delili binu sa njim i koji su prolazili kroz afirmativni period zajedno.
Prijatelj će mi posle, retroaktivno, ili što ja kažem naknadna pamet pustiti neke njihove starije stvari i reći: ,,Slušaj, bre, ovo!”, i da, bio je u pravu. Početkom dvehiljaditih pesme sa pomenutog albuma su bile saundtrek svega što je došlo, ali kasnije ću shvatiti da su Kristali bili prozor pozitive, optimizma i Gvozden lično čak i devedesetih godina; kada i nije bilo mnogo razloga za to, osim ako nisi bio švercer cigareta ili ratni profiter.
Tada i počinje njihova priča – početkom devedesetih godina, kada je- prema mišljenju mnogih kredibilnih ljudi iz sveta muzike naša scena bila najplodonosnija, mnogo više nego osamdesetih godina i već hiljadu puta ispričanih priča o mitu zvanom Novi talas, jer tu je bilo još uvek snažnih albuma od ekipe iz osamdesetih, tipa Električni orgazam ali su se pojavile i nove snage koje su bar na trenutak, sve ono prethodno zasenile.
Sam Dejan Gvozden će se osvrnuti na devedesete godine govoreći da je za njega sve izgledalo dualno i gotovo nemoguće, jer su se društvu dešavali ratovi, sankcije, ludila a njemu i bendu su se događale lepe stvari: pravili su albume, snimali su pesme, imali su koncerte, sazrevali su kao bend. Čuvena pesma “Dva metra” nastaje za jedno popodne, više kao šala i postaje prvi hit benda sa prvog albuma, a osim nje ostaće upamćene i “Kako si lepa” i “Osmi dan”. Devedesete su sa sobom po pitanju muzike preuzele ono kvalitetno iz osamdesetih, tako da je logična bila saradnja sa drugim muzičarima: bendovima Eyesburn, Del Arno Bend, Dža ili Bu, ali i zajednički koncerti. Uprkos tome što su zvučno bili mekši od tadašnje scene, ipak su, poput grupe Eva Braun i Kristali bili prihvaćeni kod alternativne, i uslovno rečeno “žešće” publike te su neretko imali na početku i zajedničke svirke sa tvrđim snagama tadašnje scene.
,,Sad je sve u redu…”
Ipak, momenat kada će definitivno muzički sazreti jeste album iz 1997. godine, Dolina ljubavi, gde će se, prema mnogima pojaviti i njihova najbolja pesma “Novi dan” uz spot, ali i “Sad se svega sećam”. Estetika i zvuk devedesetih godina koji su ostali kao Gvozdenov epitaf za kratkog, ali plodonosnog i kreativnog života. Zvuk jedne čitave generacije i njihovog pokušaja borbe.
Kasete do kojih se teško dolazilo, presnimavanja, fotografije pomenutih kaseta, anegdote povodom nabavljanja kasete jer je iz provincije teško bilo doći do istih (što je važno pomenuti, jer su Kristali sa svojom muzikom uspeli da probiju barijeru i do manjih mesta).
Takođe, opraštanja od kolega, novinara i prijatelja govore upravo o onome što je i sam Gvozden govorio, da nisu želeli da postanu komercijalni, da su radili sve iz čistog srca- što je cenila i publika, a danas se odlično vidi i kolege.
Njihova muzika definitivno jeste dodala boje u crno-belu stvarnost devedesetih godina, a i sam Gvozden, jer ga kolege pamte kao pozitivnog, inteligentnog i duhovitog čoveka.
Dejan Gvozden je stvarao muziku do samog kraja. Dejan je do samog kraja slušao muziku. Ipak, stvari koje su ostale da odzvanjaju jesu sa drugog i trećeg njihovog albuma koje jesu postavile nove standarde kada je u pitanju rokenrol muzika na našim prostorima.
U jednom od svojih poslednjih intervjua izjavio je: – ,,Uvek sam se trudio da budem optimista. Mislim da je život dar koji treba konzumirati. A šta će biti u budućnosti upravo zavisi od toga da li su optimisti u većini.“
Autor: Nenad Baraković
